U današnjem poslovnom svetu, jedno od najsloženijih pitanja jeste određivanje granice između legitimnog interesa kompanije da štiti svoju imovinu i zaposlene, te potencijalnog narušavanja privatnosti radnika. Ova granica često može biti nejasna i slabo definisana, što dodatno otežava situaciju. U Srbiji, regulativa koja se tiče video nadzora nije dovoljno jasna, a često se oslanja na opšte pravne norme koje mogu varirati od slučaja do slučaja. U poređenju sa Evropskom unijom, gde su zakonski okviri preciznije postavljeni, opravdanje za postavljanje video nadzora u svim delovima kompanije može biti problematično i neodrživo bez dodatnih jasno definisanih razloga.
Table of Contents
U današnje vreme sveprisutne tehnologije, postalo je gotovo nemoguće zamisliti poslovni prostor bez kamera. Ipak, postavlja se ključno pitanje – gde je granica između opravdane brige poslodavca i nepotrebnog zadiranja u lične slobode zaposlenih?
Kamere na ulazu, hodnicima, pa ponekad i u kancelarijama – sve to pod izgovorom “bezbednosti”. Međutim, da li je nadgledanje zaista uvek opravdano? I šta kaže zakon?
Legitimne svrhe za koje se može koristiti video nadzor uključuju zaštitu imovine, očuvanje zdravlja zaposlenih i unapređenje efikasnosti poslovanja. Međutim, ukoliko video nadzor dovede do neproporcionalnog praćenja zaposlenih, to može zahtevati dodatne mere zaštite i obaveštavanja, uključujući konsultacije sa zaposlenima o njihovim pravima i mogućnostima. Uvek je važno održati ravnotežu između poslovnih potreba i zaštite privatnosti radnika, kako bi se izbegli pravni problemi ili gubitak poverenja.
U najosnovnijem smislu, kamere bi trebalo da služe kao zaštita – od krađe, vandalizma, neželjenih upada. Dakle, prostori poput magacina, tehničkih soba ili mesta gde se nalaze vredna oprema ili gotovina – imaju smisla da budu pokriveni kamerama. Ali kada se objektiv usmeri na radni sto, monitor i kafu koju zaposleni pije – tu stvari postaju sporne.
Zakon u Srbiji dopušta video nadzor, ali ne daje baš potpuno odriješene ruke poslodavcima. U teoriji, kamere ne smeju biti postavljene tamo gde se ne može jasno opravdati njihova svrha – a to znači da snimanje svakodnevnog ponašanja zaposlenih samo da bi se “videlo da li rade” nije dozvoljeno.
Upravne norme i prava garantovana Ustavom Republike Srbije, poput prava na zaštitu podataka o ličnosti i prava na dostojanstvo, često se dovode u pitanje. Da bi obrada podataka bila zakonska, neophodni su pravni osnov i opravdana svrha, koja se ne može ostvariti bez prikupljanja takvih informacija. Na primer, svrha video nadzora u hodnicima može se razlikovati od svrhe nadzora u kancelarijama, što zahteva posebno razmatranje i pravni okvir.
“Zakonom o privatnom obezbeđenju propisano je da se planiranje sistema tehničke zaštite vrši na osnovu procene rizika kako bi se zaštitili ljudi, imovina i poslovanje.”
Prema rečima stručnjaka iz oblasti zaštite podataka, svi tehnički sistemi u okviru video nadzora moraju da zadovoljavaju zakonske propise i tehničke standarde koji važe u Srbiji. Kada su svi ti uslovi ispunjeni, video nadzor se može smatrati legitimnom praksom, a za njegovu implementaciju nije nužno pribavljati saglasnost zaposlenih.
Jedno od ključnih pitanja koje se postavlja u vezi sa video nadzorom na radnom mestu je da li poslodavac mora obavestiti kandidate za posao o postojanju nadzora i da li je potrebno dobiti njihov pristanak. Zakonski okvir ne obavezuje poslodavca da informiše kandidate o postojanju video nadzora, što može dovesti do nesigurnosti i nejasnoća. Takođe, Zakon o radu zabranjuje ponašanje koje bi moglo povrediti dostojanstvo zaposlenih, što može uključivati nedovoljno obaveštavanje o uslovima rada.
U praksi – retko ko pita. Kada konkurišete za posao, male su šanse da ćete biti posebno obavešteni o kamerama. Ipak, zakon predviđa da poslodavac mora jasno i vidljivo da označi prostorije koje su pod video nadzorom – to uključuje i grafička obeležja, kao što su znaci s ikonicom kamere i obaveštenje da se prostor snima.
A da li poslodavac sme da snima bez vašeg pristanka? I da i ne.
Iako se često smatra da zaposleni mora dati pristanak, u realnosti se uloga pristanka relativizuje – jer u radnom odnosu, koji je po svojoj prirodi neravnopravan, teško je govoriti o “slobodnom izboru”. Drugim rečima, ako vam posao zavisi od toga da li ćete pristati da budete pod kamerom, vaš “pristanak” nije baš potpuno slobodan. Zato se i u domaćem zakonodavstvu teži ka tome da se video nadzor uvodi isključivo tamo gde postoji legitimna, zakonom potkrepljena potreba – ne zato što se zaposleni “ne buni”.
Apsolutno. I dešava se.
Iako su mnoge institucije usmerene na zaštitu podataka o ličnosti, tehnološki napredak i dostupnost uređaja dovode do sve veće upotrebe video nadzora među poslodavcima. U nekim slučajevima, ova praksa može postati prekomerna, a nedostatak regulative može dovesti do ozbiljnih problema. Prema informacijama iz kancelarije Poverenika, sve češće se koriste digitalne IP kamere koje se povezuju na internet, omogućavajući daljinski pristup i kontrolu nad snimcima.
Postavljanje kamera u kancelarijama, posebno bez ikakvog obrazloženja ili prethodnog informisanja, može dovesti do osećaja nelagodnosti, pritiska i smanjenja poverenja između zaposlenih i menadžmenta. Radno okruženje prestaje da bude prostor saradnje i postaje prostor kontrole.
Zamislite situaciju u kojoj znate da vas neko konstantno gleda dok kucate, razgovarate sa kolegama, pa čak i kada napravite pauzu. Nije teško pretpostaviti kako to može uticati na motivaciju i međuljudske odnose.
Povezivanjem ovih kamera u računarsku mrežu, vlasnici objekata mogu pratiti aktivnost u realnom vremenu sa udaljenih lokacija, što može dovesti do povećanja broja pritužbi koje građani upućuju Povereniku zbog neproporcionalnog nadzora. Ovaj trend ukazuje na potrebu za jasnijim zakonodavstvom i regulativama koje bi zaštitile prava građana i zaposlenih. U ovom kontekstu, važno je razmotriti način na koji se tehnologija koristi i kako se može unaprediti regulacija video nadzora.
Nažalost, postoje primeri kada je video nadzor korišćen ne za bezbednost, već za nadgledanje zaposlenih – bez ikakvog osnova i uz ozbiljno kršenje prava.
Takvi slučajevi nisu samo etički problem – oni su i zakonski. U tim situacijama zaposleni imaju pravo da se obrate Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, koji je nadležan da proveri da li je došlo do povrede prava i naloži mere zaštite.
Digitalne kamere danas nude visok kvalitet slike, pristup preko mobilnih telefona i mogućnost da se nadzor obavlja i sa druge strane sveta. Ali činjenica da nešto možete da uradite ne znači da i treba.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti jasno kaže da se podaci mogu obrađivati samo ako za to postoji jasan pravni osnov, i u meri u kojoj je to neophodno. Sve preko toga je – povreda prava.
Zaposleni ima pravo na obaveštenje, pravo da zna gde se njegove informacije čuvaju, koliko dugo, ko im ima pristup i da zahteva uvid. Sve su to elementi koji ne bi smeli da budu “opcija”, već obaveza.
Jedan od najpoznatijih slučajeva zloupotrebe video nadzora u Srbiji dogodio se u Muzeju Ponišavlja u Pirotu i godinama kasnije se navodi kao školski primer kršenja prava zaposlenih. Naime, još 2011. godine otkriveno je da su u prostoriji u kojoj rade kustosi postavljene kamere koje su snimale zaposlene bez ikakve saglasnosti ili zakonske osnove. Snimci su, pritom, čuvani direktno na računaru direktora muzeja.
Pored video kamera, u hodniku iznad glavnog ulaza bio je postavljen i mikrofon koji je omogućavao audio nadzor, odnosno prisluškivanje razgovora zaposlenih i posetilaca – što predstavlja dodatno i ozbiljno kršenje zakona. Ni za ovu vrstu nadzora nije postojala odgovarajuća pravna osnova.
Uvidom u stanje na terenu, tadašnji poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Rodoljub Šabić, istakao je apsurd situacije – dok su prostori sa vrednim eksponatima i Arheološki centar, iz kojih su u prošlosti nestajali predmeti, ostali bez ikakvog nadzora, kamere su bile usmerene ka kancelariji u kojoj rade zaposleni.
Nakon provere, Poverenik je Muzeju izdao upozorenje i naložio preduzimanje odgovarajućih organizacionih i tehničkih mera zaštite podataka. Takođe, protiv tadašnjeg direktora muzeja podneta je i krivična prijava zbog osnovane sumnje da je počinio dela poput zloupotrebe službenog položaja, neovlašćenog snimanja i prisluškivanja.
Ovaj slučaj jasno pokazuje koliko je tanka granica između opravdanog nadzora i ozbiljnog narušavanja privatnosti. Umesto da služe zaštiti vredne imovine, kamere su korišćene kao sredstvo kontrole zaposlenih – što je, kako je zaključeno, nedopustivo i protivno zakonu.
Kamere u poslovnim prostorima više nisu novost – ali granice između zaštite i kontrole i dalje su tema za raspravu. Poslodavci imaju pravo da zaštite svoj prostor, ali ne i da narušavaju dostojanstvo svojih radnika.
U eri sveprisutne tehnologije, ključno je da svi znamo svoja prava – i da ne zaboravimo da se pravo na privatnost ne zaustavlja na ulazu u firmu.
